Није све почело с рокенролом
Много пре других европских престоница, џез се свирао у српској престоници, иако је историја овог музичког жанра пре Другог светског рата недовољно позната
Најстарији помен џеза у Београду који смо нашли налази се у тексту из марта 1922. који говори о послератној обнови Београда, од појаве бројних барова, преко париских новина до беспрекорних келнерских фракова, па каже: „Крај некадашњега шанца око тврђаве, где се пре стотину и јаче година издисало на колцу и где су у ритовима крекетале жабе, данас грми „жаз-банд“ и ноћни Београд издише од миља што му је пошло за руком да обнови бар оно што је у његовој моћи“ (Политика, 12. 3. 1922). По овом тексту, у Београду се већ почетком 1922. свирао џез у неком ноћном клубу (бару). Назив и локацију тог бара не знамо: лако је могуће да се ради о подручју данашњег Трга републике, пошто су ту, поред шанца и Стамбол капије, Турци својевремено набијали устанике на колац, а и ритови и жабе се помињу у најстаријим сећањима на овај крај. Следећи помен је одржани дине дансан (вечера са плесом) у хотелу Палас 22. новембра 1923. и то је први до сада појединачно регистровани џез наступ у Београду. Одзив публике био је одличан: „Сви столови и у кафеу и у ресторану били су заузети до последње столице“. Насред кафеа припремљен је подијум за игру: „Паркет, на коме су се огледала господа у црном и даме у сјајним бојама вечерњих тоалета, мамио је на шими и фокстрот. Џаз-банд је и за време дине-а уводио у фокстротско расположење играче и играчице… а када је и кафа попијена, заиграли су парови шими по паркету хотела чувеног по тајни собе број 48“. Наравно, нашао се ту и неки џангризави отац који није разумео своје кћерке (Политика, 23. 11. 1923). Неколико недеља касније, за 16. децембар најављена је „џаз банд чајанка“ у Мјузик холу (Политика, 16. 12. 1923). Потом налазимо свирку неименованог оркестра за српску нову 1924. годину у елитном Ситију, на којој се играо шими, једна окретна џез игра; како кратко рече извештач, „шампањ се точио у блиставом ресторану и шими је беснео“ (Правда, 15. 1. 1924). И током 1924. и 1925. на бољим местима (клуб Клериџ, палата Луксор, хотели Ексцелзиор и Палас) најављују се дансани и дансинзи без помињања врсте музике, што би могло да значи да се свирао и џез. Али, сама реч „џез“ и даље се ретко помиње, осим пар пута поводом дансана у Клериџу. Тек од краја 1925. џез музика се редовно рекламира код игранки и сличних забава. Очигледно је да су током двадесетих џез оркестри у Београду практично искључиво свирали музику за игру у традицији диксиленда, као што су чарлстон, шими и фокстрот, па и блек ботом и друге. Стога су често наступали на игранкама, од прослава појединих удружења, нарочито омладинских, до дочека Нове године у реномираним хотелима. Доминација плесног џеза тада је била светски феномен, укључујући и САД, пошто озбиљнији, концертни свинг у то време још није био пронађен. Нема сумње да је џез већ средином двадесетих постао у Београду позната и популарна врста музике и сасвим уобичајена. Рецимо, 5. марта 1928, чак на пет игранки свирао је џез оркестар, док за још неколико није наведен неки прецизнији податак, па је сасвим могуће да је и ту било џеза (Политика, 5. 3. 1928). Стога је погрешно сада владајуће мишљење о мукотрпним и касним почецима џеза у нас. Важан утицај на упознавање јавности са џезом имале су грамофонске плоче и радио-програми – прво страни, а потом и Радио Београда. Овај потоњи је, примера ради, пред крај 1929. године често преносио музику за игру из Паласа и Ауто-клуба. Релативно високе цене ових уређаја нису представљале тешкоћу за бољестојеће београдске породице. Као и другде, и у Београду је реакција конзервативнијих духова на појаву џеза била негативна. Тако је Богдан Поповић, велики ауторитет и водећи књижевни критичар, 1923. изједначио џез и фокстрот, футуризам, дадаизам и друге покоре с „враћањем у варварство“, односно с „укидањем свега онога што је цивилизација с муком створила“. Ипак, веровао је да се ради о тренутној аберацији код једне неуке, неуравнотежене генерације код које су преовладали „примитивни инстинкти масе“, као и да ће цивилизација „убрзо“ поново преовладати (Српски књижевни гласник, бр. 3/1923). Можда се Поповићева оцена може разумети будући да је џез почетком 1920-их година био у почетним фазама једноставних хармонија Кида Орија и Кинга Оливера, али је његова прогноза свакако била погрешна: џез није био тренутни хир, већ је дошао да остане и постане рафинирана озбиљна музика. Бошко Мијатовић |