Даворин Јенко

Davorin Jenko.

(1835-1914)

Даворин Јенко је словеначки композитор и аутор српске химне „Боже правде”. Школовао се у Љубљани и Трсту, а музичко образовање је усавршавао у Бечу и Прагу.

Прво радно место му је било у Панчеву, као хоровођа Српског црквеног певачког

друштва. Након тога је постао руководилац Београдског певачког друштва и на том месту је остао чак 12 година. Најбитнији период у његовом стваралаштву је долазак у Народно позориште у Београду, на место позоришног композитора и учитеља певања. Ту је написао своја најзначајнија дела – преко 90 комада са певањем и музику за бројне представе овог позоришта.

Колико је велики његов значај у развоју музике у Србији говори и мисао нашег најзначајнијег музичара, Стевана Стојановића Мокрањца, који је рекао: „Волимо га и волећемо га увек као најбољег од свију Словена музичара који су код нас радили.”

БОЖЕ ПРАВДЕ

Извођач: ВОЈНИ ОРКЕСТАР / ЧЕТВОРОГЛАСНИ МЕШОВИТИ ХОР

Облик: ХИМНА

Химна или ода је свечана песма којом се изражава поштовање држави, идеологији, установи, особи, удружењу…

Химна се састоји из 3 различита дела (A B C). По карактеру је горда, тријумфална, свечана, грандиозна, слична корачници, са циљем да код слушаоца изазове осећај припадности, родољубља…

Карактеристике:

Песма Боже правде настала је 1872. године као део представе „Маркова сабља”, Јована Ђорђевића, српског књижевника, оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду и првог директора Народног позоришта у Београду.

Представа „Маркова сабља” написана је на молбу младог Кнеза Милана Обреновића, који је желео дело историјског и родољубивог карактера, које би величало династију Обреновић и  подигло морал српском народу. Ђорђевић је написао текст чији је главни јунак био Марко Краљевић. На сцени, у завршном делу, се појављује и вила Равијојла и они најављују хор народа повицима: „Ближи се, ближи, то срећно време. Бачено семе брзо сазрева. Ево чуј!” Иза позорнице се у том тренутку зачула весела музика, а за њом је и народ запевао: „Боже правде, ти што спасе….”

Представа је премијерно изведена 10. августа 1872. године у Народном позоришту у Београду поводом прославе пунолетства Кнеза Милана Обреновића. Опијени песмом гледаоци су устали и тако остали све до краја песме. Тог тренутка, Србија је добила своју прву химну, али то још нико није знао.

Приликом проглашења Милана Обреновића за краља, 22. фебруара 1882. године, песма „Боже правде” је проглашена за српску химну.

Када је 1903. године дошло до смене династије Обреновић, династијом Карађорђевић, химна „Боже правде” је и даље остала српска химна. На том месту се налазила све до 1918. године и настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и касније Краљевине Југославије. Током постојања ове Краљевине песма „Боже правде” била је саставни део химне коју су чиниле 3 песме – „Боже правде” (Србија), „Лијепа наша домовино” (Хрватска) и „Напреј застава славе” (Словенија, написао је, такође, Даворин Јенко). Све до краја Другог светског рата, ова химна од три песме је била у употреби.

2004. године Република Србија почиње да користи песму „Боже правде” поново као химну, а 2006. године Уставом ово и потврђује.

Ево инструменталне верзије у извођењу војног оркестра:

Послушајте и вокалну верзију химна у извођењу четворогласног мешовитог хора:

Advertisements